izvor Nacional Geograpfic Serbia
Termin „genetika“ upotrebljen je prvi put 1905. godine u prepisci dva britanska biologa Vilijama Bejtsona i Adama Sedvika. Iste godine u nauku ulazi i koncept gena. Međutim,otac moderne genetike ovakav prodor nije doživeo, a njegov klučni rad predstavljen je 40 godina ranije, na skupu Prirodnjačkog društva u Brnu, ne napravivši nikakav odjek u naučnoj zajednici.
Gregor Mendel (1822-1884) rođen je u Austrougarskoj, na području današnje Češke i mada je voleo svoj život na farmi i video sebe kao prirodnjaka, na prvi pogled može se reći da je krenuo drugačijim putem odlaskom u manastir. Međutim, motivacija je bila upravo nauka jer sveštenička škola je bila jedino mesto na kom je mogao bez novca da stiče nova saznanja, a manstir Svetog Tome u Brnu bio je na glasu baš po interesovanju za prirodne nauke.U manastiru Mendel dobija svoju oglednu baštu u kojoj je od 1856. do 1863. godine sprovodio ključni eksperiment kojim će otkriti pravila nasleđivanja, kasnije nazvana njemu u čast Mendelovi zakoni. Osnova svega bio je grašak – biljka koju je izabrao zato što se javlja u brojnim sortama, a relativno brzo i lako se razmnožava pa ne mora dugo da se čeka dok se ne ugleda potomstvo.
U kontorlisanim uslovima ukrštao je različite sorte ove jednogodišnje biljke fokusirajući se na nekoliko osobina koje su se drastično razlikovale. Na primer ukrštao je sortu koja ima dugu stabiljku sa onom koja ima kratku, ili sorte čija semena imaju različite oblike. Baveći se ovim mahunarkama Mendel je uvideo da nekakav „nevidljiv“ i još uvek nepoznat faktor utiče na to koje osobine će imati potomstvo. Današnji biolozi znaju da su u pitanju geni, ali jedan od prvih koraka ka tim vratima bila je manastirska bašta puna graška.
Većina biologa 19. veka smatrala je da nasleđene osobine predstavljaju nekakvu vrstu mešavine osobina roditelja. Tačnije, dete, prema ovom shvatanju, ne nasleđuje jednu osobinu od oca a drugu od majke, već se one na neobjašnjiv način stapaju tako da se prenosi njihov prosek. Može se reći na sličan način kao što se mešanjem vina i kisele vode dobija špricer. Međutim, Mendel je uvideo da su pravila nasleđivanja u velikoj meri drugačija, i što je najzanimljivije, predvidiva.
Jedan od zakona koje je formulisao kaže da se osobine nasleđuju nezavisno jedna od druge, a još važniji je onaj koji ga je doveo do uvođenja pojmova „recesivno“ i „dominatno“ koji se koriste i u savremenoj genetici. Ukrštajući grašak ljubičastih cvetova sa onim čiji je cvet bio bele boje, primetio je da je svaki cvet u narednoj generaciji bio ljubičast. Međutim, kada je međusobno ukrstio ove novodobijene biljke, ponovo su se pojavili beli cvetovi. Tako je zaključio da je cvet u sebi zadržao „instrukciju“ kako da se dobije bela boja koju je nasledio od svojih predaka iako je nije ispoljio. Ovakve osobine koje neku generaciju preskoče, a zatim se opet pojave, Mendel je nazvao recesivnim. Broj belih cvetova u novoj generaciji mogao je da se predvidi, a slično je bilo i sa drugim recesivnim osobinama graška. Bilo je 75 odsto cvetova ljubičaste (dominantne) boje i 25 odsto bele (recesivne).
Pored genetike i uzgajanja biljaka, otac moderne genetike gajio je i sklonost ka astronomiji i meteorologiji, a svoja istraživanja o nasleđivanju nije hteo da zaustavi samo na biljnim vrstama. Želeo je da utvrdi da li ista pravila važe i kod miševa, ali prema jednog anegdoti, u manastiru nije dobio dozvolu za takav eksperiment jer se životinje ipak razmnožavaju na drugačiji način koji bi se u svešteničkim krugovima mogao smatrati neprimerenim. Međutim, kako su Mendelovi zakoni početkom 20. veka dobijali sve više potvrda i priznanja, tako je 1902. godine Lusijan Kueno pokazao na miševima da ova pravila važe.
Autor: Otkriće.rs / Jovana Nikolić
