понедељак, мај 27

IZAZOVNA SUDBINA FRIDE KALO – OD TEŠKE NESREĆE DO TOKSIČNE LJUBAVI: Bol koji se pretvarao u magiju na platnu

IZVOR: PROFIMEDIA POSTAVIO BELI ANDJEO INFO

Frida Kalo

je slavna meksička umetnica i velika feministkinja. Njen rad možda nije svakome lep ili razumljiv, ali svi se slažu sa tvrdnjom da je Frida bila genijalna umetnica i fantastična žena.

Rođena je 6. juna 1907. godine u porodici nemačkog fotografa Giljerma Kaloa sa jevrejskim korenima, a majka Matilda bila je Špankinja indijanskih korena. Buduća umetnica bila je treće dete u porodici. Prvi životniizazovi dogodili su joj se još u detinjstvu. Kada je imala 6 godina, Frida je obolela od dečije paralize, zbog čega se desna noga smanjila i postala kraća od leve. Ova mana nije sprečila devojčicu da odraste kao „obično“ dete, pliva ili se bavi boksom. Ipak, Frida se uvek stidela svog nedostatka, pa je skrivala nogu ispod pantalona i dugih suknji.

Kada je napunila 15 godina započela je studije u pripremnoj školi, istovremeno je pokazala interesovanje za crtanje. Međutim, Frida nikada nije želela da postane umetnica, jer je za nju slikanje bilo samo zabava, zapravo je sanjala da postane lekar. Njen budući suprug Dijego Rivera odigrao je presudnu ulogu u njenoj sudbini. Ne baš atraktivan, ali šarmantan mladi umetnik bio je miljenih suprotnog pola. Frida se pridružila redovima njegovih obožavalaca, ali devojka je bila ozbiljna i odmah je najavila da će postati njegova supruga i da će mu sigurno roditi sina. Od tog trenutka njen odnos prema slikanju se promenio.

1925. godine Frida je imala strašnu nesreću. Automobil u kome je putovala udario je u tramvaj, a posledice su bile slomljene kosti i noga. Umetnica je morala da se podvrgne 8 teških operacija i da provede nekoliko meseci na bolničkom odeljenju pre nego što je ponovo mogla da hoda. Tokom ovog teškog vremena Frida je bila zaista opsednuta slikanjem. Za nju je izgrađen poseban štafelaj da bi mogla da slika dok je ležala na krevetu, a iznad plafona je bilo ogledalo, zbog čega u Fridinim delima ima toliko autoportreta.

Posle 4 godine, Frida je ušla u Nacionalni institut Meksika, gde se zbližila sa DijegomRiverom, koji je do tada postao poznati umetnik i učitelj. Jednom je skupila hrabrost i pokazala svoj rad Dijegu koji je cenio Fridin talent i isticao da je rođena umetnica.

Frida i Dijego venčali su se kada je ona imala 22, a on 43 godine. Njihov brak nazvan je čudnim, ali Fridu nije bilo briga, ona je volela Dijega, a on je voleo ne samo nju, već i sve žene sveta. Otvoreno je varao umetnicu, zbog čega je Frida jako patila, ali je svoj bol prenosila isključivo na platno, na kojem je nastajala prava magija. Veruje se da je slikala u stilu nadrealizma, ali umetnica nije tako mislila, rekla je da na svojim crtežima odražava stvarnost, a ne fantazije, kako mnogi veruju.

Zaista, većina njenog posla je usko povezana sa njenim ličnim životom. Na primer, slika „Bolnica Henri Ford“, koja prikazuje ženu sa mrtvim bebama okolo i praznim reproduktivnim organima, govori o umetničkoj boli jer nikada nije uspela da postane majka. Ta stravična saobraćajna nesreća 1925. godine nije dozvolila Fridi da iskusi ulogu majčinstva. Bila je tri puta u drugom stanju, ali nijedna trudnoća se nažalost nije završila uspešno.

Frida se celog svog života suočavala sa bolnim trenucima: fizička bol od posledica nesreće, ali najveći bol je bio moralni bol zbog neprestanih izdaja njenog supruga. Pokušala je da bol utopi u drugim romansama, ali nijedna nije donela utehu, srce joj je postalo još gore. Nakon što je Dijego zaveo Fridinu mlađu sestru, nije mogao da izdrži više i otišla je, ali nije prošla ni godinu dana pre nego što su ponovo počeli da žive zajedno.

1950. godine zdravlje umetnice naglo se pogoršalo, morala je da se podvrgne nekoliko složenih operacija na kičmi, ali je na kraju bila vezana za invalidska kolica, a nakon 2 godine amputirana joj je noga, a godinu dana kasnije Frida je preminula. Njen lik i delo ostaće zauvek da žive.

Jedna od njenih najlepših izjava govori kako svako na svetu ima svoju drodnu dušu, bez obzira koliko bio drugačiji i sa kojim izazovima se suočavao:

„Pre sam mislila da sam najčudnija osoba na svetu, ali onda sam pomislila da od toliko ljudi na svetu, mora da postoji još neko ko je baš kao ja, da se oseća bizarno i defektno, na isti način na koji se ja osećam. Onda bih zamišljala tu osobu i mislila da i ona, tamo negde, tako zamišlja mene. Nadam se, ako si tamo negde i sada čitaš ovo, da znaš da sam ovde i da sam čudna, isto kao i ti.“

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *